Теологија иконе ПДФ Штампа Ел. пошта

НЕОПИСИВО СЛОВО ОЧЕВО ИЗ ТЕБЕ ЈЕ,
БОГОРОДИЦЕ, ПОСТАЛО ОПИСИВО ОВАПЛОТИВШИ СЕ.
ОСКРНАВЉЕНИ ОБРАЗ ПОВРАТИВШИ У ДРЕВНО [СТАЊЕ],
ОНО ГА ЈЕ СЈЕДИНИЛО С БОЖАНСКОМ ЛЕПОТОМ.
ИСПОВЕДАЈУЋИ СПАСЕЊЕ, МИ ГА ДЕЛОМ И РЕЧЈУ ИЗОБРАЖАВАМО.
(свети Теофан Начертани, Канон Недеље Православља)

Кондак Недеље Православља се не обраћа једном од Лица Свете Тројице, већ - Мајци Божијој. Ту се изражава јединство учења о Христу и о Његовој Мајци. Оваплоћење Другог Лица Свете Тројице јесте основни догмат Хришћанства. Међутим, исповедање те истине је могуће само уколико исповедамо Дјеву Марију као истинску Богородицу, као Мајку Божију. Као што одрицање човечанског образа Бога логично приводи одрицању Богоматеринства, а истовремено и одрицању самог смисла спасења, тако је и поштовање иконе Христове условљено значењем Мајке Божије, чији је пристанак (нека ми буде по речи твојој, Лк.1,38) био неопходан услов Оваплоћења. Она је, наиме, омогућила да Бог постане видљив и изобразив. Према тумачењу светих отаца, изображавање Богочовека засновано је управо на изобразивости Његове Мајке. "Будући да происходи од неописивог Оца, - говори преподобни Теодор Студит, - Христос, као неописив, не може имати свој ликовни образ. Заиста, са каквим изображењем би могло да се упореди Божанство, чије се изображавање у богонадахнутом Писму у потпуности забрањује? Међутим, пошто је Христос рођен од описиве Мајке, природно је да има образ који одговара материнском образу. Међутим, кад не би имао (уметнички образ), Он не би био рођен од описиве Мајке, већ би имао само једно рођење - очевидно, од Оца. То би, пак, било порицање Његовог домостроја.

Као што сликари прво само једном бојом назначују обрисе човека, да би затим постепено, додајући једну боју за другом, представили лик онога кога сликају (...), тако и света благодат Божија напре крштењем у човеку васпоставља црте образа Божијег, враћајући га у стање у коме је био приликом стварања, те потом, када примети да свим произвољењем желимо красоту подобија Божијег, [чини] да се у души, једна по једна, расцветавају врлине, узводећи њен лик из славе у славу и придајућијој црте подобија Божијег.

То успињање човека је процес супротан његовом паду и представља почетак ослобађања света од нереда и пропадљивости. Јер, обожење које достижу свети јесте почетак преображења На тај начин нас други део кондака приводи светоотачком разумевању иконе и дубоком смислу 82. правила Пето-шестог сабора. "Ми на иконама приказујемо образ светог тела Господњег", каже свети патријарх Герман, „и свега света“.

Правећи икону, ми тело Господа исповедамо обоготвореним и икону прихватамо као представу подобија првообраза. Управо стога она добија само име Господа: једино тиме она општи са Њим, и због тога је и сама поштована и света.[18] Због тога ми и кажемо да у икони не преносимо свакодневно, обично лице човека, већ његов прослављени и вечни лик. Јер, сам смисао иконе је у томе да показује наследнике непропадљивости, наследнике Царства Божијег, чији су они причесници већ у овоземаљском животу. Икона је образ човека у коме реално пребива благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све освећује. Стога се његово тело приказује као суштински другачије од обичног пропадљивог људског тела. Икона је трезвена, заснована на духовном опиту и у приказивању одређене духовне реалности потпуно лишена сваке егзалтације. Ако благодат просвећује целога човека тако да је читаво његово духовно-душевно-телесно биће обузето молитвом и пребива у Божанској светлости, онда икона на видљив начин представља човека који је постао жива икона, подобије Божије. Икона не изображава Божанство: она указује на причесност човека Божанском животу.[24] Православна Црква никада није дозвољавала цртање икона према сликаревој машти или према живом моделу, икона треба да нам покаже његову светост. У супротном, она не би имала смисла, Свет не види светитеље, као што ни слепи не виде светлост". уз помоћ боја, облика и линија, уз помоћ символичког реализма, уз помоћ уметничког језика који је јединствен у својој врсти, нама се открива духовни свет човека који је постао храм Божији Унутрашњи мир и поредак, о чему нам сведоче подвижници, предају се у икони кроз спољашњи мир и поредак: читаво тело светитеља, све појединости, чак и коса и боре, све што га окружује - све је обједињено, доведено до врхунског сагласја. То је видљиво испољавање победе над унутрашњим хаотичним нередом у човеку, а преко њега и победа над хаотичним раздором човечанства и света.

Православна икона јесте сликовити израз херувимске песме Велике суботе: "Нека ћути свако човечије тело (...) и нека ништа земаљско у себи не помишља". Све је ту подређено општој хармонији која изражава, понављамо, мир и ред, унутрашње сагласје. Јер, нема нереда у Царству Духа Светог. Бог је "Бог мира и реда",каже, парафразирајући апостола Павла, преподобни Симеон Нови Богослов.

Икона је, дакле, и пут и средство: она је сама молитва. Она нам непосредно и очигледно открива бестрасност (слободу од страсти) о којој говоре оци и учи нас да "постимо очима", по изразу аве Доротеја.
Боје на икони преносе боју човечијег тела, али не природни тон плоти: то, као што смо видели, просто не одговара смислу иконе. Реч је о томе да се пренесе нешто више од природне лепоте човечијег тела. Ту се ради о унутрашњој, духовној лепоти, у складу са речима апостола Петра: "Скривени човек срца, у непропадљивости кротког и тихог духа, што је пред Богом драгоцено" (1.Пт.З,4). Ту лепоту - светост, подобије Божије које је стекао човек - управо показује икона.

Изображавање архитектуре на икони има сасвим посебну улогу. Уклапајући се у опште устројство, она указује на место на коме се дешава изображавани догађај: храм, кућу, град. Али, грађевина (као и пећина Христовог Рођења или Васкрсења) никада не обухвата у себи догађај који се одиграва, већ служи само као позадина: сцена не дешава унутар здања, већ испред њега. По самом смислу иконе радња се не ограничава местом у коме се историјски одиграла, баш као што се не ограничава ни моментом у коме се одиграла, премда се и јавља у времену. Архитектура је са човечијом фигуром везана општим смислом и композицијом, премда са њом често нема логичке свезе. Уколико на икони упоредимо начин приказивања човечије фигуре и здања видећемо велику разлику: човечија фигура је увек правилно саздана и на њој је, осим у ретким случајевима, све на свом месту. Исти је случај и са одећом: њени набори не излазе из оквира логике. Међутим, архитектура се по својим облицима и распореду врло често противи човечијој логици, да би у појединим случајевима била чак наглашено алогична: пропорције се уопште не поштују, врата и прозори нису на свом месту и сасвим су неприкладни по својој размери. Обично се мисли да архитектура на икони представља гомилање византијских и античких форми које се чувају због конзервативизма иконописаца и њихове слепе привржености формама које су данас неразумљиве. Међутим, прави смисао те појаве је у томе што оно што је представљено на икони заиста излази из оквира разумских категорија, из оквира закона земаљског постојања. Архитектура (било византијска, античка или руска) јесте део иконе који омогућава да се то нарочито јасно види.

Леонид Успенски:“Смисао и садржај иконе“