ТЕХНИКА ИЗРАДЕ ИКОНЕ ПДФ Штампа Ел. пошта

НОСИОЦ СЛИКАНОГ СЛОЈА - ДАСКА

Традиционални носилац који се користи још од настанка хришћанства и иконописа свакако је природно дрво. У зависности од региона, за иконопис се користе различите врсте дрвета. Најбоље је меко, листопадно дрво. Код нас се највише користи липа. Користећи искуство великих мајстора из средишње Русије који су користили липу, а код дрвета тражили постојаност и дуготрајност како би свете слике остале сачуване не стотинама, већ хиљадама година.

Једна даска се састоји од више међусобно слепљених дашчица. Поред тога што су ове дашчице залепљене једна за другу, оне су са стражње стране причвршћене и са две попречне даске које се називају кушаци. Главна улога кушака је да спрече кривљење даске.

Са предње стране даске најчешће се налази корито или ковчежић. То је удубљење од неких 2-5 мм дубине које заузима највећи део даске. Око корита налази се рам који га уоквирује. Рам може бити шири или ужи, а постоје и многе иконе које су потпуно равне, дакле немају корито.

Позадину иконе насликане на природном дрвету је најбоље заштити неким заштитним средством против црва.

ПРИПРЕМА ДАСКЕ ЗА СЛИКАЊЕ

Боја се не наноси директно на дрво већ на претходно добро припремљену површину- препаратуру, која се састоји од посебне мешавине лепка- зечијег туткала и белог праха (Француске креде) праха специфичног назива Гессо (тал.) или Левкас (рус.) односно на изворном грчком Леукóс што значи "бело".

Лепак добијен од животињске коже, нарочито зечје, сматра се најприкладнијим због своје чистоће и квалитете. Пре наношења платна и левкаса даску је потребно премазати мешавином лепила. За ово користимо четкицу ширине 5 cm. Туткалом премазујемо фронталну површину и рам. туткало нам служи за прекривање пруга на дрвету, лепљење платнене крпице и израду гесса.

Припрема лепка

Припрема лепка: 500 гр (зечијег) туткала којег умешамо у 1 литру воде и причекамо да одстоји преко ноћи. Затим га лагано промешамо у лонцу и наставимо мешати на ватри у двоструком лонцу док се не појаве први мехурићи уз ивицу и смеса не постане потпуно глатка. На крају процедите смесу кроз танку чарапу у пластичну боцу. Лепак је сада спреман за употребу. Широким четком пређите преко предњег дела и рама пазећи да лепак остане топао. Оставите да одстоји једну ноћ. Лепак се не сме прекувати или недовољно скувати јер у првом случају може узроковати пуцање, а у другом изгубити своју јачину.

Наношење лепка

Затим се на овако туткалисану даску лепи тканина-платно. Данас се често користи медицинска газа или муслин, међутим најбољи избор је свакако ланена газа због њезине способности упијања воде. При одабиру лана треба обратити пажњу на празнине између нити које не смеју бити веће од 0.5 мм.
Најједноставнији и најпрактичнији избор је танка памучна крпица (може послужити и стара плахта, јастучница,мајица). Платно служи као учвршћивач целог механичког склопа гесса и дрвета и спречава стварање пукотина унутар гесса приликом евентуалних помицања дрвета.
Наношење платна: Изрежите комад платна нешто већи од величине даске и положите га равномерно на даску претходно премазану врућим зечијим туткалом. Изравнајте површину прстима како би истиснули све мехуриће ваздуха. Туткало не би смело избити кроз платно. Прекривено дрво оставите преко ноћи да се осуши. У случају да су се створили мехурићи ваздуха испод платна, направите рез преко јехурића, подигните платно и нанесите мало лепка. Након сушења прекријте платно једним слојем туткала и оставите преко ноћи да се суши. Напослетку одсеците крајеве платна који стрче и изравнајте их брусним папиром. Ако желите сачувати чисте ивице дрвета прекријте их лепљивом траком. Икона је сада спремна за наношење левкаса.

Наношење платна

Препаратура служи да повеже заједно дрво и боју и стога њена израда захтева много труда и искуства. Квалитета гесса одражава се на коначном изгледу иконе. Да би се квалитетно нанела, препаратура мора бити топла (због вишеструких наноса, потребно је неколико пута загревати; важно је само склонити препаратуру са шпорета чим постане текућа – свако ће је дуже загревање напунити ваздухом).

Препаратура се на даску наноси меканом четком с лева на десно, па онда на истом подручју од горе према доле. Ако је даска велика, ради се у више мањих потеза, а ако је мања, у једном потезу.

Следећи нанос почиње обрнуто од претходног; од горе према доле, те у сегментима за трећину мањим од оних претходних како не би дошло до преклапања ћошкова. Трећи ће нанос бити исти као први, и тако редом.

Слојеви
препаратурее се наносе одмах један иза другог, што је брже могуће. Прва се два намаза суше прилично споро, али како се повећава дебљина слоја препаратуре, тако се и намази брже суше. Уколико се предуго чека с наношењем новог слоја, последице ће се осетити у кохезији два намаза. На даску на којој се препарација већ у потпуности осушила не сме се нанијети нови слој; наредни се слојеви наносе док у претходном слоју још има довољно влаге да за себе веже следећи.
Оптимални број наноса препаратуре је 10 јер се мора узети у обзир да ће одређени део бити одстрањен шмирглањем.

Брушење површине

брушење површине

Након једног дана изгладите препаратуру- гессо брусним папиром користећи по реду следеће величине брусног папира: 150, 180, 220, 320, 400 и на крају 1000 или 1200 како би постигли савршено глатку површину попут мермера. Ово је заморан али неопходан посао како би могли прећи на следећу фазу - скицирање цртежа. Након што сте уклонили последње остатке праха са површине проверите под јачим светлом да ли има икаквих несавршености на дасци.

Цртеж

Цртеж је од велике важности јер икони даје структуру, покрет и одређује површине за сликање. Мајстори иконописци чували су као велику драгоценост цртеже својих икона како би их употријебили опет изнова. Овакве збирке цртежа називају се у Русији ПОДЛИННИКИ, приручници аутентичних цртежа, који се везују уз Концил у Стоглаву 1551. г. на којем су иконописци упозорени да не скицирају своје властите цртеже, јер иконографов посао је приказати већ традиционално одређен садржај.

Скицирање

Након што је цртеж пренесен на гессо потребно је подсликатити све линије како би се сачувао оригинални цртеж по коме ће се касније радити бојени слој.

Скицирање

Позлата

Прије позлате икону треба добро очистити и уклонити и најмање честице прашине. За икону се обично користио златни листић као позадина. Злато рефлектује светлост и стога одражава Божју свјетлост. Код првих икона у 11. веку. можемо видети злато у зеленкастим тоновима (помешано са сребром), а код каснијих добива светло жуту боју са нешто црвенкастим одсјајем због додатка бакра.
Позлата је уметност сама за себе и умешност у раду са златом може се стећи тек након дугогодишње праксе. Разликујемо две врсте позлате: сјајна позлата и уљна позлата.

Позлата Позлата
Позлата Позлата

Поступак:

Подлога предвиђена за позлату треба бити савршено глатка јер су чак и најмање огреботине видљиве кроз листић злата. Прије наношења лепка за злато- микстиона добро је нанијети два или три танка слоја шелака на површину за позлату како би створили непропустан слој.

Улијте нешто микстиона у посудицу и нанесите га четкицом плоснатог врха на веће делове. Радите у малим потезима у једном смјеру. За мање површине које захтијевају већу прецизност, као нпр. крајеви лика, узмите четкицу округлог врха.

Након 3 или 6 сати, зависи од микстиона, можете нанети златни листић на предвиђене површине.

Извадите листић са слепљеним златом ( трансфер злато) из књижице. Прецизно и одлучно положите страну на којој је злато на позадину за позлату. Утрљајте листић прелазећи прстом преко позадине листа. Не дотичите злато и микстион прстима.

При наношењу листића пустите да један слој листића пређе преко другога на месту где се спајају.

Јајчана темпера

ПРИПРЕМАЊЕ РАСТВОРА (ВЕЗИВА) ОД ЈАЈА
Пре свега треба пажљиво одвојити жуманце од беланцета, тако да ни најмања количина овог последњег не смета сликару при раду (беланце ће висити на четкици и сметаће да се повлаче прецизне линије). То раде овако. Кокошије јаје брижљиво разбијају са тупог краја (оштри крај је мање погодан), пробијени отвор добро изравна-вају и кроз њега испуштају беланце. Сада треба одстранити остатке беланцета са површине жуманцета и са унутрашњих зидова љуске, не оштетивши их. Због тога се жуманце избацује на длан леве руке, а десном захватају раније припремљену воду и кажипрстом добро оперу љуску. Потом жуманце пребацују из леве руке у десну, при чему остаци беланцета остају на длановима и жуманце се потпуно чисти од њих. Пошто пробију опну на жуманцету, преливају га назад, у већ чисту љуску, у коју су до половине усули сирће. Све то заједно добро промешају округлим штапићем. Течност справљена на тај начин је раствор (везиво) за суве боје, које користе сликари. Жуманце од јајета у раствору служи као везивна супстанца, а сирће претвара прах боје у течну масу и упија сувишну масноћу жуманцета.
Недовољно искусни мајстор може добити сувише масан (густ) или сувише течан раствор - и једно и друго је подједнако лоше за рад. Густа боја сувише грубо лежи и може да испуца, а ретка бледи и није погодна за лазурну технику.
Jајчана темпера се добија равномерним мешањем пигмента и медијума, смеса жуманцета и сирћета у односу 3:1.
За сликање потребно је још и:

  • штафелај
  • посудице за мешање боја (добро ће доћи посуда за коцкице леда),
  • посуде за воду,
  • четкице пљоснате и округле различитих величина,
  • пигменти у праху у маленим посудицама (пожељно прозирним),
  • помоћна површина за испробавање боје.

Поступак бојења

Рад бојама почиње од тога да се делови грунта, ограничене контурама цртежа, прекрију танким једнаким слојевима различитих боја, поштујући строго прописани редослед: фон (ако није позлаћиван), гору, архитектуру, одећу фигура и откривене делове тела и ликове. Наношење првих основних боја зове се раскришка (откривање) или проплазам. У оним случајевима, када је на једној дасци сликано неколико сижеа, одмах се у свим "сценама" (клејме) и у средњем делу иконе (среднику) премазују сви детаље слике који су исте боје.

Прво се боји фон или подлога иконе лазурном бојом, тј у јајчану темперу се дода и мало воде како темпера не би била густа и слојеви дебели.

Бојење Бојење

Затим се исцртава ореол са комбинацијом цинобер и црвене.

Бојење

Сада је икона спремна за рад на одежди. Прво се подсликава са тамно црвеном или печеном умбром.

Бојење Бојење Бојење

Затим се преко подсликаног слоја наноси основна боја лазурно. Такозвани проплазам или раскришка.

Бојење

Преко првог проплазма обично се поново повлаче линије цртежа (црте лика, наборе на одећи и сл.) тамнијом нијансом те исте боје. И то прво шири слој мало тамније да би се нагласили набори тамнијом нијансом крацим и ужим потезима.

Бојење

После тога приступа се постепеном просветљавању најистакнутијих детаља. Овај поступак рада (ради се о свим детаљима иконског приказа, осим руку и ликова) зове се пробељивање (бељење), а сама просветљења – пробјели. Колор (мешавину боја) за пробјеле се обично добија додавањем одређене количине беле боје основној боји којом је урађен проплазам. Може да се дода и мало жуте боје јер она даје топлији тон. Потом се, поново додавши белила тој боји, прелази мања површина - места која су још више осветљена. У трећем или четвртом премазу се просветљења раде најсветлијим нијансама. Понекад се нијансе (колори) пробјела праве од боја различитих од основне. На пример, по проплазму пурпурно-црвене боје рађени су сиво-зелени пробјели, понекад скоро бели. После пробељивања због наглашавања основне боје у сенкама и давања веће изражајности фигурама, наносе се на она места проплазма, која нису прекривена пробјелима, фини лесирни слој тамне боје, јер ствара ефекат постепеног прелаза од тамних места ка најсветлијим.

Бојење Бојење

Затим се исти поступак примењује и на другим деловима одежде.

Бојење

ПОЗЛАЋИВАЊЕ НА АСИСТУ

Често се на иконама преко живописног слоја наносе потезе златом у листићима на наборе одеће, пера, крила анђела, столове, престоле. У модерној литератури ови потези се уобичајено називају асистка.
Асист је - једињење, употребљавано као подлога испод злата. Справља се од пивског талога, који се сипа у посуду и прокувава на врелој рингли, док не постане густа, лепљива маса, или од очишћених главица белог лука, које у малом земљаном лонцу држе на тихој ватри, док не дођу у исто стање као и пивски талог. За рад га разблажују водом до те густине, да четкицом могу да повлаче веома танке линије. Асистом се сликају пробјели инокопом за наношење чистог злата. Она места на живопису, где ће бити нанешени пробјели, оцртавају се асистом. (Боја асиста је - тамно-смеђа, блистава). Потом се комадићем меког црног хлеба, уваљаном у лоптицу, директно из књиге узима злато у листићима, сече се на парчиће и наноси се на пробјеле, који су оцртани (осликани) асистом. Парчићи се лагано притискују хлебом и на тај начин се златом облаже читава контура (цртеж асистом). Истим комадом хлеба злато са пажљиво прикуцкава у вертикалном положају и тада се појављује пробјел. На потезима асиста (асистки) злато се стабилно прилепљује, а из празнина између потеза пробјела се скида. Тако се ради наношење злата до потпуног појављивања читавог пробјела. Пробјел се ради изразито, чистом бојом злата. На тај начин је осликаван брокат на одеждама и златним орнаментом су украшавани оквири икона.
Златна или сребрна асистка се глача да би добила сјај.

Позлаћивање на асисту Позлаћивање на асисту Позлаћивање на асисту

Позлаћивање на асисту Позлаћивање на асисту

Сликање лика- саркомата

Проплазам лика се добија мешањем окер, цинобер, маслинасто зелене и црне и врло мало беле. Наноси се равномерно на лик, руке и ноге. Не сме да буде густа а ни превише ретка боја. На проплазму се преносе контуре лица и прелазе танком четкицом разређеном умбром. Затим се сликају осветљена места. Боја коже је обично мешавина окер, беле и лимун жуте. Равномерно се наноси у танким слојевима, с тим што се прелази раде лазурно да не би био оштар прелаз између ивице осветљења и боје проплазма. Након првог осветљења наноси се руменило, јако разређен цинобер и то на осенченим местима (образу, изнад капака, испод браде,на врату, рукама и ногама). Друго и треће осветљење (у које се додаје бела) се ради уже, то јест не сме да заузме већу површину од првог осветљења. Потези се добро сједињују да би прелази изгледали природно.
После наношења осветљења, контуре детаља на осенченим местима се поново оцртавају смеђом бојом ( печеном умбром). На крају се у очи додаје сива и бела за дефинисање погледа и живке - чисто бели потези на најосветљенијим местима лика.

Сликање лика Сликање лика Сликање лика

Сликање лика Сликање лика Сликање лика

Сликање лика Сликање лика